Eko urbane priče

prica1

Krik ranjenog lava

Život je scenarista iscasenog mozga, njegove se perverzije ne mogu shvatiti, njegovi pokušaji da nas šokira postaju sve bolesniji kako vreme prolazi a mi jačamo. Uludo, jer ta je bitka unapred izgubljena. Svašta se o njemu piše, misli i pripoveda, no zasigurno se može reći da mu je cilj da nas najpre pobedi a zatim i ponizi. Vreba u potaji svaku priliku, čeka da budemo bez garda pa da udari, uglavnom ispod pojasa. Svaka je pobeda dobra.Neko se obesi, neko poludi, neko izgura do starosti pa dobije secer, astmu ili sta vec. A neko otupi. Utrne kao anestezirani nerv umisljen da je konacno dovoljno ojacao. Svaka cast samoubicama i ludacima, podlegli su kada dalje nisu mogli da se bore i to treba ceniti, pali su u borbi. Nosioci ordena hronicnih bolesti su invalidi tog rata, Pirovi pobednici. A otupeli? Oni su porazeni, oni su gubitnici koji placaju ceh tog rata, oni stoje u redovima da na bonove kupe jedan bajati osmeh, na crno nabavljaju poneku dozu ljudskosti kojom ce prebroditi krizu, kriju se iza bombasticnih fraza uvrezenim u kolektivnoj mudrosti, konzumenti su svih sedativa koje im pobednik servira, gutaju lazi, gluvi za pitanja morala, slepi su za boje, otaljavaju dane kao zombiji atrofiranog mozga u cauri umisljene snage nesposobni da se trgnu i sagledaju jos ono malo lepote koja je svetu preostala. Namiruju trbuhe kao da je to najjaci krik koji ih progoni, kao da im dusa ne iste svoj komad hleba. Zatim ponosno nose mesine i bezizrazajna lica ne znajuci da to plehano ordenje niti vredi niti znaci. Svode lepotu postojanja na par minuta defekacije dnevno poput protocnih bojlera. Jedi, pij, plati racune, gledaj tv, brini o ugrozenim sibirskim tigrovima dok ti prvi komsija crkava ispred vrata, stedi struju i vodu da od platice ugrabis jos koju cajnu kobasicu, pitaj se koliko nafte opravdava rat u Iraku dok ti pred ocima igraju klinke sa peruskom u dupetu, gledaj kao poslednjeg ludaka onog sto ide ulicom i veselo zvizduce, pati sto je Rikardo u zatvoru ni kriv ni duzan dok ti rodjeni brat brine da li ga zena vara a ti cekas reklame da ga udostojis saveta. Psuj sve oko sebe dok na silu kusas zivotnu corbu u koju si dodao samo jedan zardjali klin, daj ruku glupljem od sebe da te vodi jer si sarmiran njegovom pozerskom samouverenoscu, ne veruj nikome jer ljudi su stoka, ubij svaku ljubav pre no sto se rascveta, popisaj se na zgariste nade opijen izvesnoscu kao najvisim ciljem, prati gomilu kao u plemenskom ritualu i sta god se dogodilo ne razmisljaj svojom glavom. Zasto bi razmisljao kad u plesnjivim frazama imas pregrst instant mudrosti, samo razmutis sa malo vode i gotovo? Budi patriota, preziri njihovu Sodomu kada vec ne umes da volis svoju Gomoru. Daj im sve sto ti traze, najvrednijeg si se ionako odrekao, ako te zaborave podseti ih, ako se neckaju nudi jos vise i kao svaki veran pas cekaj da te pomaze. Glodji tu kosku ukrasen laznim osmehom koji si dobio za bon. Budi ponosan na bedu koju nosis u dusi sada kada si konacno ubio sve u sebi sto te je vezalo za ljudskost. Klanjaj se rutini, daj toj svojoj boginji svaku zrtvu koju zaiste. Jebo poeziju, slike, muziku... Sve te to samo usporava u prevazilazenju glupih i rogobatnih pojmova kao sto su: cast, istina, ljubav, samilost, razumevanje, dostojanstvo... mani se filozofije, delaj, radi sta ti se kaze. I ne brini, vise te nista nikada nece boleti jer si sve ubio. Niko te nece povrediti jer nikoga i nemas. Ni za kim neces plakati jer su ti suze odavno presusile. Niko te nece prevariti jer nikome ne verujes. Nikoga neces voleti zato sto je ljubav u sustini glupa i neprakticna. Sada si jak i tup. Nadam se da je vredelo!

Povratak na priče