Eko urbane priče

prica20

Zadrška

Nemoć je verovatno najgore osećanje koje postoji i jadan je onaj koji je proklet uvidom u ono što se oko njega dešava a opet nemoćan da učini ono što je najoportunije pa makar i ne bilo najpametnije. Zadrška ne traje dugo, možda sekund ili dva, no u tom trenu misli se roje brže, savest radi jače, razum preuzima kontrolu... Odlazi spontanost. Nakon zadrške slede brojna objašnjenja, neka dobra neka baš i ne, ali ne menja to ništa. Trenutak se više nikada neće vratiti, raspored zvezda nad neonom neće biti isti bar još nekoliko stotina godina, razdvojiće se paralelni svetovi po ko zna koji put. Sva ta objašnjenja samo su naknadna racionalizacija, kao kada se neka žena ubode iglom na verski praznik pa joj komšinica kaže: "Jesam ti rekla da se danas ne radi". Hvala, znam, taj i taj svetac koji bdi nad mojim postupcima nije oduševljen ali tog sveca retko kada oduševljavam, on se navikao na moje gafove, ja na ubode iglom i mislim da smo došli do pristojnog kompromisa. Uostalom, to je između nas. No opet, ta zadrška, ta potreba da se učini prava stvar koja je istovremeno i pogrešna, taj dvojaki svet bezbrojnih nijansi sive... To kida, taj Đavo koji se sakrio pod masku odgovornosti, ta prokleta žućkasta patina na krštenici koja ovenčava kraj impulsivnog, koja tera čoveka da sve ranije koči pred krivinom, da sve opreznije sagledava, koja ništi pitanja srca ustupajući mesto njegovom veličanstvu Razumu. Veliki je gospodin taj Razum, zakićen belom hrizantemom i savršeno toniranom kravatom i maramicom, šećeri kafu tri puta lupkajući po porcelanskoj šoljici toliko diskretno da ni komarac sa polucilindra ne odleti... On ne rizikuje, on zna. On se ne nada, on očekuje. On ne pokušava, on uspeva. I kada popije tu svoju diskretno zašećerenu kafu otrešće bele rukavice o šešir, lupiti štapom po desnoj oplati cipele i krenuti u šetnju. Za to vreme će onaj Drugi Deo sedeti skučem u svom sobičku poput nekakvog neurosteničnog umetnika koji svoja platna kiti oštrim impresionističkim udarcima, koji prezire formu, koji simbolizuje sadržinu koju je prethodno problematizovao, koji se guši preplavljen utiscima od kojih kao da ludi no opet zna da ga to pokreće. A Zadrška? Ma... ona je samo prsata devojka koja prolazi sa brojem na tabli i označava da promenu runde, trenutak u kom gospodin ustupa mesto neurotičnom umetniku u obratno.

Povratak na priče