Eko urbane priče

prica36

Trka života

Na obuci su nam ponavljali da će samo jedan od nas stići na cilj. Samo jedan od nas će imati priliku da učini nešto sa sobom. Svakoga jutra je nas četrdeset hiljada pozdravljalo zastavu, radilo vežbe, proučavalo put kojim ćemo se kretati, privikavalo na teške uslove u raznim simulatorima. Svako od nas je maštao da će biti baš taj jedan koji će uspeti. Naš čas se bližio. Možete se ljutiti na instruktore, ali oni to rade za vaše dobro. Često su nam to govorili. Nismo ih shvatali preozbiljno, makar ne na početku. Ako osetite da ne možete dalje prevladajte sujetu i sklonite se sa strane da ne ometate druge. Jako je teško uspostaviti kolektiv ili timski rad, ako znaš da od četrdeset hiljada samo jedan može da uspe. Teško je odupreti se impulsu da se odgurneš o posustalog druga sa obuke. Zapamtite, ako je onaj do vas za pola ispred ima pravo prvenstva. Propustite ga, nema svrhe da se svi gurate oko istog mesta. Sećam se kako nas je ježila surovost naše svrhe.

Dan pred veliki događaj sedeli smo u učionici. Tek tada su nam instruktori rekli da postoji mogućnost da cilj ka kome stremimo, da svrha kojoj težimo možda i ne postoji. Mnogi naši prethodnici su završavali u komadima gume, na prljavim hotelskim čaršavima, na znojavoj koži ili u maljavom ništavilu. Onda su nam objasnili sistem komunikacije. Oni napred prenose vesti onima nazad i tako u lancu do instruktora. Za kraj je došao jedan od starijih i pričao nam kako postoje dva mesta koja liče na naš cilj i da se mnogi zalete misleći da su bezbedni od uzaludnosti, ali na pola puta shvate da to nije to. To je najstrašnije što može da vas zadesi, govorili su, ali ako vam je takva sudbina ne možete ništa da učinite. Prvo mesto ćete prepoznati odmah. Na samom ulazu nalaze se velike bele ploče. U početku će biti toplo i vlažno, baš kao na obuci, tek kasnije, kada uđete, videćete da ste okruženi belim pločama. Neke od njih će možda biti ojačane nekom metalnom materijom, neke žućkaste, neke šuplje ili naprsle. Ipak, ukoliko vidite ikakve ploče znajte da ste na pogrešnom mesti broj jedan. Mesto broj dva je surovije. Skoro da se ne razlikuje od mesta na kome se nadamo da ćete biti, sve liči na ono što se videli na obuci i nema načina da vas naučimo da razlikujete koje je pravo koje nije. Jedino što nećete naići na cilj. Oni koji su psihički slabiji će i na pravom mestu pomisliti da nije to to i odustati. Ukoliko osetite takav poriv pokušajte da ga nadjačate. Ako nastavite dalje možda i dođete do cilja, ukoliko odustanete sigurno nećete stići nigde. To je sve gospodo. Sada možete na spavanje. Srećno.

Spavanje. Lakše reći nego učiniti kada znaš da ćeš sutra u ovo vreme biti pukovnik ili pokojnik. Misija pomalo samoubilačka jer toliko stvari može da pođe pogrešno, a samo je jedan način da jedan od nas uspe. Znaš da moraš da se odmoriš, da ako sutra ne budeš imao snage više nikada nećeš morati da je imaš, da učestvuješ u trci u kojoj ne postoji srebrna medalja niti utešna nagrada, ali san svejedno neće na oči. Ili jesi ili nisi. Sviće. Postrojeni smo pred veliki događaj. Neverica, nestrpljenje, nervoza, trema, strah, ponos, snaga. Počinje ljuljanje. Čuje se vika instruktora: „Samo jedan od vas će uspeti, samo jedan će postati čovek. Srećno junaci“. Pokušavam da u sebi odbrojavam ritam ljuljanja, ali se on konstantno menja. Osećam silu potiska kako polako narasta. Često se dešava da sila naraste do samog vrhunca pa onda naglo splasne. Na to moramo biti spremni. I dalje se preslišavam, podsećam se kako je važno pravovremeno startovati. Ukoliko startujem pre vremena neću uhvatiti maksimalnu silu potiska i neću uspeti, neću imati snage da dođem do cilja. Ukoliko zakasnim drugi će me pregaziti i neću izbiti na čelo kolone. Potisak raste, osećam kako je katapult priprema da nas izbaci, ali onda sve staje. Uh, dobro je, taman sam hteo da krenem. Nekoliko trenutaka sve miruje, a onda sve kreće iz početka. Trenutak se bliži. Osećam kako dolazi momenat katapultiranja. Da li je ovoga puta stvarno? Jeste! Krećem isprva nošen bujicom. Nebrojeni udarci se nižu, drugi udaraju u mene nošeni stihijom, udaram i ja u njih. Konačno uspevamo da se postavimo u formaciju. Još jedan udarac i sada smo napolju. Nismo u gumi niti padamo nošeni silom gravitacije. Za sada je dobro. Ima li belih ploča? Ne zaboravi, intruktor je rekao da je će se prve koje vidimo verovatno pomerati i da će mnogi od nas biti zdrobljeni. Nisam ih video, ali moguće da su mi promakle jer sam prestizao dvojicu iz moje spavaone. Žao mi ih je, ali samo jedan može da uspe. I dalje ne vidim nikakve ploče, dobro je, izgleda da smo na pravom mestu. Približavam se čelu kolone. Nas četvorica plivamo jedan drugome uz rame. Sila koja nas je izbacila polako jenjava, sve više kompenzujemo svojom snagom. Raspored snage i tempiranje forme su jako važni, ali kako rasporediti snagu kada ne znaš koliko trka može da potraje? Još uvek postoji mogućnost da smo na pogrešnom mestu. Dvojica se izdvajaju. Procenili su da je vreme za sprint. Da li ih pratiti? Da li još čekati? Treba još sačekati. Kraj mene je jedino nadmeni tip sa obuke koji je sve vreme izvršavao trenažne zadatke besprekorno. Uvek me je nervirala njegova samouverenost, ali sada nije trenutak da mislim o tome. Priznajem, on je najspremniji od svih nas i zato odlučujem da sačekam trenutak kada će on krenuti u sprint. Odluka se pokazuje kao ispravna. Dvojica ispred nas polako gube polet, a mi ih stižemo ne gubeći ni atom snage više. Nekoliko stotinki i oni ostaju iza nas. Sada smo samo nas dvojica. Moram biti jak. Kada smo krenuli šanse su mi bile 40 000 prema 1. Samo nekoliko trenutaka kasnije porasle su na jedan prema četiri. Sada imam 50 posto šanse da uspem. Vidim nešto u daljini, nešto što sija u tmini, kao da nas doziva. Između pokreta jedan drugome upućujemo odlučne poglede. Na obuci su govorili da treba svom silom ubrzanja i naše mase da udarimo u cilj. Meni je to oduvek delovalo brutalno i nasilnički. Zar je moguće da u svom postojanju možeš imati samo jednu svrhu pa i tada da do njenog ispunjenja možeš doći samo silom? Ne sada, nije vreme za razmišljanje. Vidiš da se on polako odvaja. Kao da je negde sakrio neku neobičnu snagu, kao da je tek sada u punom sprintu moj rival se odvojio od mene neobičnom lakoćom. Gledam kako gubim, tu nadomak cilja, nadomak smisla. Gledam njega kako svom silinom udara u cilja i pomišljam da je sve gotovo. Nije! Odbio se i sada pokušava da se pridigne. U tom trenutku i ja stižem pred cilj. To je to! Ovo je moj veliki trenutak. Ni sam ne znam zašto, ali stajem. Imam još snage, adrenalin me je preplavio, ali ipak stajem. Okrećem se ka rivalu i vidim kako hvata zalet za još jedan napad. Gledam u cilj zadivljen njegovom večičanstvanošću i jedva nekako uspevam da izgovorim: „Ja sam tvoja polovina. Bez mene si ništa, bez tebe sam ništa. Hoćeš li me primiti?“ Rival je zastao. Nije mu jasno šta ja to radim. Ipak, odmah juriša koliko god može. Stojim i čekam da mi cilj odgovori mada ne znam da li uopšte govorimo istim jezikom. Osećam udarac, neko pomeranje. To je moj rival ponovo napao. Cilj ne progovara, ali u pomeranju sam opazio naprslinu. To je to! Sada krećem ka naprslini i udaram u nju svom snagom koja mi je preostala. Osećam da me neka toplina preplavljuje, osećam kako je tu lepo i bezbedno. Po prvi put nema pritiska, nema tenzije, nema obuke, nema trke i žurbe. Mirno je i tiho. Tada mi se cilj po prvi put obraća: „Dobrodošao. Drago mi je da si ti taj koji je pobedio“.

Povratak na priče