Eko urbane priče

prica37

Kompilacija... ničim izazvana...

Noc se srebrila kao deverika u mrezi njene kose...

Ta me recenica proganja godinama. Balaseviceva je, ako se neko pita. Gle cuda!!!

Za razliku od pomenutog panonskog mornara ne razumem se u vrste riba, ne razliikujem smudja od grgeca...

Ne ide pa to ti je...

Znam samo da je bila slatkovodna.

Mozda da probam ovako...

Srebrila noќ platika vo mrežata na kosata...

Taa e tivka večer, nema veter. I povtorno ... Nekade imaše branovi. Ezeroto e voznemiren. Neki nemir je dolazio sa pučine, da li od vetra ili je neko uporno okretao neki veliki skuter u daljini... Ko će ga znati...

Tisuću vragova je plesalo u ritmu Držićevog igrokaza...Tisoč nerešenih vprašanj.

Čuj jarane, mani se toga... Suvišna su ti ta pitanja... Više piva, manje filozofije. Nisi u Indiji, reče Vlatko. Za da vidi Krišna što e toa život na vesela dolina. Dolgo sem mislil, da sem sam, zaklenjen v noč svoje groze, zavržen, odsekan od živega drevesa. Toda ko sem stopil na cesto, sem spoznal, da je mojih drugov brez števila...Eto, i gore ima pesnika...

I mesečina može biti pogled na svet, reče Krleža odsečno, tako da nije ni udostojio ostale pogledom. Došlo mi je da mu kažem: sam sam, hafiz Muhamede, sam i tužan. Pruži mi ruku i samo začas mi budi prijatelj, otac, sin, drag čovek čija me blizina raduje...

I tako... sedeo sam i slušao šta govore svi oni, velikani... Vlatko, Miroslav, Cankar, Meša... Sve sami velikani... Uostalom, šta bih ja tu dodao?

NJihova buka je stvarala talase.

A ja? Jas sakam mirno ezero, dušata da si odmoram...

Povratak na priče