Eko urbane priče

prica7

Slike iz snova 1

Ovoga puta sam u snu bio lutalica.

Svuda oko mene se pružala pustinja, a ja sam sedeo kraj svog konja smišljajući kako dalje. I kuda? Vetar je nosio sasušeno grmlje preko čistine, u daljini se nazirala grupacija crvenih stena, čuo se kojot kako zavija. San je sve više ličio na sumnjivi vestern. Nožem sam lupkao po čizmama posmatrajući praznu čuturicu sa vodom. Nisam mogao da vidim svoje lice, ali sam siguran da je to bilo lice čoveka koji je nekada živeo drugačijim životom, imao prijatelje, porodicu, dom, možda neku farmu ili ranč, možda trgovinu u rudarskom gradiću. Onda sam iz nekog, meni nepoznatog prarazloga ostavio sve i počeo da lutam. Kretao se sam uvek u susret suncu, jedino tako je moja senka ostajala uvek iza mene. Jedino je to bilo važno. Doduše, kada jašeš ka suncu zraci ti ne dozvoljavaju da vidiš kuda si krenuo, lice ti je stalno namršteno, no to nije važno, važno je da ne vidiš svoju senku, da joj ne dozvoliš da te sustigne mada znaš da nikada ne možeš od nje da pobegneš.

Senke na sasušenoj zemlji odavale su moja nova dva prijatelja koji se poslednja dva dana nisu odvajali od mene. Odakle im snage? Dva lešinara, simbol gostoljubivosti teksaških pustinja. Malo zato što u daljoj okolini nije bilo boljeg potencijala za hranu, malo zato što kada živiš u pustinji zapravo i nemaš pametnijeg posla, tek leteli su iznad mene neumorno kružeći, kao oreol skitnice ili tako nešto. Žao mi je momci, ništa od večere ni danas. Možda sutra budete srećnije ruke. S vremena na vreme bih pogledao dva blještava pištolja na mom pojasu ispod ponča pomišljajući da ih oteram. Ne sada. Uostalom, na sedlu se nalazila vinčesterka. Nikada nisam znao domet tih starih pušaka, ali pretpostavljam da bi bilo dovoljno za lešinare. Ipak, nisam uradio ništa od toga. Zašto bih? Oni rade ono što lešinari inače rade, nisam ja neki ekskluzivac kome daruju pažnju sa razlogom. Lete, čekaju, kruže, stražare i kada plen bude bio spreman, biće i gozbe. Jasno ti je da za njih nisi osoba, neće sa gađenjem odbiti tvoju lešinu ako si đubre ili se slađe najesti ukoliko si bio dobar čovek. Samo pokretna hrana, samo meso nabacano na kosti.

Preda mnom je stajao izbor. Kada si u pustinji, moraš da vodiš računa o svemu. U ovoj pustinji pogotovo. Put je bio trasiran kočićima pobodenim u zemlju... Da, sad se sećam. Llano estacado, tu sam se nalazio. Pustinja veća od Indijane koja se pruža preko Teksasa i Novog Meksika. Ime je dobila po kočićima koji pokazuju put. Gledao sam u kočiće znajući da bande Indijanaca i otpadnika često menjaju mesta kočićima i tako putnike odvode u sigurnu smrt. Elegantno, nema šta. Verovati trasiranom putu ili tražiti svoj? Vode više nema, hrane sve manje, konj mi je umoran, i ja sam na kraju snage. Nekoliko sati sna noću, pa i to isprekidano jer svaki šum u ovoj pustari može označavati kojote ili pljačkaše, može vatra da se ugasi, dobrodošlica za škorpije i crvene mrave. Čovek nikada nije potpuno sam, čak ni u pustinji. Verovati putu koji je neko ucrtao i propisao ili tražiti svoj? Sačekao sam još pola sata da se razdani i odabrao da nađem svoj put. Trasirani put je podrazumevao da mi sunce dođe iza leđa, a ja ne želim da gledam svoju senku. Uostalom, tu negde je Rio Pekos. Treba ići ka kamenju, tu se zadržava kišnica. Treba naći svoj put.

Uzjahao sam i krenuo dalje. Čudilo me je kako je čovek proklet. Eto, dok sam još imao vode u čuturi prolazilo je i po pola dana da ne popijem ni gutljaj. Sada, kada vode više nema, ne prođe ni sekund da je ne poželim. Morao sam ići laganim kasom jer bi žurba samo ranije iscrpela konja, a to je opet produžavalo vreme potrebno da stignem do vode. Ako stignem. Bio sam ošamućen od vrućine, meko tle i ritmično ljuljanje moga vranca su me je uljuljkivali u san. Ni o čemu nisam razmišljao, samo sam se trudio da ostanem budan. Ubrzo je došlo podne kada je vrućina najveća i kada ne možeš da se sakriješ od svoje senke. Zastao sam kraj jedne stene da se odmorim. Samo sam ležao i puštao vreme da prođe. Čuo se šum. I još jedan. Neko je tu. Naoko nepomičan, tražio sam ispod ponča pištolj. Ležao sam na desnom boku i levom rukom repertirao Kolt. Da, i toga se sećam, na levoj strani sam nosio Kolt koji je brži i precizniji, ali slabiji. Na desnoj teški mornarički Remington sa većim zrnom i jačom razornom moći. Krajičkom oka spazio sam kojota iza kaktusa. Otkud kojot danju? Pucanj, cvilenje, kraj. Uskoro više nisam bio žedan. Pijući kojotovu krv setio sam se jednog Indijanca sa kojim sam lutao neko vreme po Arizoni. Zvao se Kojotova noga ili tako nešto. On je mene prozvao Zečija šapa. Vređalo me je poređenje sa zecom pa sam pitao zašto. Zato što zečija šapa donosi sreću svima osim zecu, odgovorio je.

Do večeri sam izašao iz pustinje. Rešio sam da kampujem na obali Rio Pekosa i tu se odmorim pre nego što nastavim putovanje. Ujutru sam nastavio dalje i stigao u neki gradić kome nisam znao ime. Izgledao je tipično. U tim krajevima su gradići nicali oko svake trgovačke postaje. Indijanci su odlazili i nestajali, pioniri željni avanture i očajnici koji nemaju šta da izgube su dolazili u velikim karavanima, dugim redovima zaprežnih kola i naseljavali se oko trgovačkih postaja. Ni ovaj gradić nije bio drugačiji. Centralna ulica u kojoj su salun, sudnica i šerifova kancelarija. Na ulazu u gradić štala i prodavnica. Razmišljao sam da obiđem gradić i nastavim dalje, nije mi trebalo ljudsko prisustvo, nisu mi bila potrebna uobičajena pitanja i odgovori. Uvek je isto. Stranac dođe i svi ga gledaju popreko jer remeti njihovu rutinu. Neizvesnost, njihov najveći strah. Ne znaju da li si revolveraš, lutalica, begunac od zakona. Pa ipak, ovaj gradić se po nečemu razlikovao. Imao sam osećaj da treba da budem tu. Samo osećaj, bez objašnjenja, bez konteksta.

Isti glupi trenutak. Uvek isti. Uvek grozan. Usamljeni kauboj ulazi u salun, razgovor zamire, čuju se samo mamuze mojih čizama, prilazim šanku, a gostioničar pokušava da sastavi ljubazan izraz lica i pita: Šta piješ, stranče? Uvek je isto. Kreće šapat koji polako prelazi u žamor. Popio sam dva viskija i tražio sobu i pripremljenu kadu. Nepun sat kasnije konačno sam spavao.

Kasnije me je probudila muzika. Odozdo se čula graja pa sam sišao. Bilo je kasno popodne. Neko vreme sam stajao za šankom gledajući svoja posla kada mi je neko prišao.

- Tebe čekam.

Okrenuo sam se i pogledao ga. Bio je to visok čovek u ofucanoj južnjačkoj uniformi, lica nagrđenog od nekog podmuklog, pritajenog besa. Imao je povez preko desnog oka. Nisam imao pojma ko je, ali je on očigledno znao ko sam ja.

- Imamo neraščišćene račune. - rekao je pokazujući rukom sto na kome je sve bilo spremno za partiju pokera. Sa moje leve strane je sedela devojka koja je mešala karte. Ona će deliti. Gledala me je sa mešavinom stida i razočarenja u očima, a u tim krupnim, kestenastim očima sve se vidi jasnije i bolje. I ona je znala ko sam ja. Ja nisam znao ko su oni, makar ne više. Možda sam ih nekada poznavao? Svetina se okupila oko stola i muklo pratila svaki pokret. Za sve njih ovo je bio neki dugo iščekivani okršaj, pogotovo za krupnooku devojku. Kao da očekuje nešto od mene, kao da se ovde rešava neka sudbinska situacija, kao da od ovoga zavisi sve. Koje "sve" i čije "sve", nisam znao.

- Pukovniče, možemo li da počnemo? - pitala je.

Klimnuo je glavom, potom je devojka pogledala ka meni, prvi put na duže od pola sekunde, a osećaj stida i razočarenja je bio još jači. I ja sam klimnuo glavom. Podelila je karte, a pukovnik je zauzeo nadmoćnu pozu u stolici, kao da je siguran u svoje karte, kao da nema nedoumica za njega. Ja sam svoje otvarao jednu po jednu. Na stolu nije bilo uloga, ali je u vazduhu lebdela veličina svega ovoga. Kec, dobro je počelo. Osmica. Dobro. Još jedna osmica. Sve je u piku i trefu, sve su crne karte. Promenio sam dve. Pukovnik je promenio jednu. Ima jaku ruku. Sada se smešio još nadmoćnije. Starija žena koja je stajala iza njega je imala zabrinuto lice. Gledala je čas u njegove karte, čas okolo, a sve to nekako brzo, nervozno. Pukovnik je blefirao. Sada je to potpuno jasno. Blefira. Namešta se još udobnije u stolicu, simulira snagu i mir, ali blefira. Okrenuo sam jednu od svojih karata. Kec pik! Mrtvačeva ruka. Dva para kečeva sa osmicama, tref i pik, ruka koju je Divlji Bil Hikok držao kada je ubijen. Gledao sam u devojku pitajući se da li zna da mi je podelila mrtvačevu ruku. Poslednju kartu nisam ni gledao. Mogla je biti još jedna osmica, ili još jedan kec, verovatno su i dva para bila jača od pukovnikovog blefa. Ali, nikada ne igraš sa mrtvačevom rukom. Nikada.

Spustio sam karte na sto i otišao u sobu po svoje stvari. Kada sam sišao, nije bilo muzike, nije bilo graje. Samo muk. Niko mi nije stajao na putu, niko nije pokušavao da me spreči da odem. Izašao sam napolje i prišao svom koju. Laganim kasom sam krenuo ka zalazećem suncu kada sam čuo ženski glas. Krupnooka devojka je trčala za mnom u blatnjavoj i poderanoj venčanici, lice joj je bilo umazano od šminke, krupni komadi krejona su se kortljali niz obraze. Okrenuo sam se i video da se moja senka izdužuje, kao da ostaje za mnom. Sunce je polako nestajalo iza horizonta, a prve noćne senke kule sa satom na zgradi suda su gutale moju senku i stapale se u jedno.

Povratak na priče