Eko urbane priče

prica19

U slavu i čast jednoj noći u kojoj su se preplitale munje

Noć je mirisala na leto, na ustajali vazduh, na more parfema pomešanih sa okeanom znoja, na kišu koja će doći. Možda je bilo vedro, možda i ne, ko će to znati u ovom balkanskom sanatorijumu kada je mesec mlad a nebo se ne vidi od neonskih monstruma. Možda je bilo i nekog elektriciteta u vazduhu, možda je to taj razlog. Možda je u pitanju neka kosmička pravda jača od naših namera i htenja. Možda je pravo objašnjenje nešto prizemnije. Ne znam, nije na meni ni da znam, u toj sam partiji bio pijun, kao i svi drugi koji su se tu zatekli. Svi smo robovali nekoj nevidljivoj sili, neko manje neko više. Nije mnogo trebalo da se naoblači, no takav je letnji pljusak, očas posla se naoblači, udari svom silinom i onda nestane kao da ga nikada nije ni bilo. Sve se zamutilo, boje su se pretapale, ivice oblika razobličavale, sve je slutilo na neku veliku promenu kojoj se ne može stati na put. Od prvih par kapi do punog, silovitog pljuska nije prošlo mnogo a zatim su usledile munje. Grmelo je na sve strane. Fokner bi ovo jedva dočekao da pomene naslov svog kapitalnog dela. Grmelo jeste ali munje niotkuda. A onda su odjednom bljesnule dve, svaka sa svoje strane sveta da bi se negde pri dnu preplele. Dobro, možda ne baš pri dnu ali jako nisko to je sigurno. Prenisko za moj ukus. Iz njihovog besnog zagrljaja rodila se eksplozija. Nije da nije bila bučna, bila je glasna ta eksplozija no njena silina je više bila u jačini udara. Slično atomskoj eksploziji udar se raširio bršiući sve pred sobom, bilo je loše energije da namiri i veće ljude od onih koji su prisustvovali ovom fenomenu. I munje, i udar i zvuk koji je usledio... sve je to bilo jako snažno, kao sublimat duge suše i nekih vasionskih treperenja koja su svoje amplitude našla baš tu, baš tada, baš tako. Da nije bila toliko destruktivna ova igra prirodnih sila bi još mogla biti... dobro, ne lepa ali grandiozna u svakom slučaju. Ništa što bi neko stavio na desktop nego onako jezivo grandiozno. I onda tišina. U tišini ništavilo. U ništavilu sav smisao jednog besmisla. A onda? Pa ništa, duga neprekidna linija na displeju aparata za oživljavanje i dug piskavi zvuk. Fade out, mrak i nešto što bi zaličilo na špicu kada bi imalo smisla stvaiti je.

Povratak na priče