Život je scenarista iscasenog mozga, njegove se perverzije ne mogu shvatiti, njegovi pokušaji da nas šokira postaju sve bolesniji kako vreme prolazi a mi jačamo. Uludo, jer ta je bitka unapred izgubljena. Svašta se o njemu piše, misli i pripoveda, no zasigurno se može reći da mu je cilj da nas najpre pobedi a zatim i ponizi. Vreba u potaji svaku priliku, čeka da budemo bez garda pa da udari, uglavnom ispod pojasa. Svaka je pobeda dobra.Neko se obesi, neko poludi, neko izgura do starosti pa dobije secer, astmu ili sta vec...
Njeno veličanstvo Dosada, crna kraljica sa stotinu ruku kojoj se svi kad tad poklonimo, verovatno je najgori greh koji čovek može sebi da nanese. Kao što je narkomanija najgori porok jer za sobom dovodi sve ostale tako i dosada, nepravedno izostavljena sa liste sedam smrtnih grehova, za sobom donosi onih sedam koji su navedeni. Dosada izjeda čoveka podmuklo poput karijesa. Od njegovih sposobnosti pravi groblje dalekih uspomena na odavno nevažne uspehe, njegovi talenti (ukoliko su preživeli) sada izazivaju sažaljivi osmeh, "Šteta za njega, on je nekada mogao...", "Bio si..."...
Ne prođe ni nekoliko minuta tv programa da nas eminentni zubar ne obavesti koju pastu za zube treba koristiti, koje žvake da žvaćemo, tu su efektivni eksperimenti sa raznoraznim sredstvima za pranje i uklanjanje fleka, šamponi i gelovi, dezodoransi... A šta je sa dušom? Nema sistematskog pregleda koji bi se time pozabavio, nema čike u belom mantilu koji će dati neki savet, nema sredstva u koje se duša umoči na par minuta pa izađe izbeljena. Zaboravljeni koncept ljudske duše kao da odumire. Laž se odomaćila. Više nije strašno gledati nekoga u oči i lagati, ne, to je sredstvo koje vodi ka cilju...
Nisam u skorije vreme gledao u kalendar ali sve mi se nešto čini da je danas 21. vek. Nema potrebe da se ciframo sa godinama, daleko bilo mesecima, sve to je obično jajarenje. Dobro, priznajem, ponekad liči na 19, neke od ondašnjih borbi se još uvek vode, katkad se raščišćavaju rauni još od Kosovskog boja, ponekad liči na mlađe kameno doba kada vidiš nekoga ko u sred bela dana piša u Studentskom parku, ali svi kalendari kojima baratamo se definitno slažu da je smo već pošteno zagazili u novi milenijum. Zagazili kažem, ne ušli. Kažu stari da kada vidiš čoveka da ide ulicom i priča sam sa sobom ili je lud ili gradi kuću...
Počivaj u miru slobodna misli. Nisi se pošteno ni ispilila a već smo te tukli. I to ne onako kako se dete ponekad lupi po guzi, ne, šibali smo te, saplitali kada si pokušavala da prohodaš, ućutkivali kada si trapavo pokušava da složiš prve slogove, mazili i hvalili kada si nam išla na ruku da bi te već sledešeg trenutka još jače udarali, još žešće ponižavali. I sad nam je Đavo kriv...
Halo Bing? Kako je bratić? Ma da l' je moguće? U ludnici? Hm... Stvar odgoja.
Da si mi zdravo i u miru dobri moj Bing. Želim da ti je duh miran, a misao svedena. Da te pamet sluša. U hinduizmu se to zove meditacija, u pravoslavlju tihovanje. Da uspeš da utišaš buku spoljnjeg sveta i konačno zaroniš u sopstvo. Biće to teško putovanje moj Bing, teško i naporno, slično kao Danteovo putovanje kroz pakao kada je vođen Vergilijem prošao kroz svih devet prstenova...
Ovoga puta sam u snu bio lutalica.
Svuda oko mene se pružala pustinja, a ja sam sedeo kraj svog konja smišljajući kako dalje. I kuda? Vetar je nosio sasušeno grmlje preko čistine, u daljini se nazirala grupacija crvenih stena, čuo se kojot kako zavija. San je sve više ličio na sumnjivi vestern. Nožem sam lupkao po čizmama posmatrajući praznu čuturicu sa vodom. Nisam mogao da vidim svoje lice, ali sam siguran da je to bilo lice čoveka koji je nekada živeo drugačijim životom, imao prijatelje, porodicu, dom, možda neku farmu ili ranč..
Preporučena muzika tokom čitanja: http://www.youtube.com/watch?v=eXJ31iveJbw
Ovoga puta sam bio majstor. I to dobar.
Jutro je svitalo. U vazduhu se osećalo da će dan biti vredan ranog ustajanja. Vedro nebo je najavljivalo sunčan dan, blagi povetarac da neće biti problema sa znojenjem. Savršeno za malo rada. Oduvek sam verovao da fizički rad donosi psihičko opuštanje proporcionalno fizičkom umoru...
Ovoga puta sam u snu bio kupac.
Obreo sam se u ogromnoj bezličnoj prostoriji, nalik na magacin. Bilo je stilskih detalja koji su pokušavali da unesu nešto topline u taj prostor, poneka fotelja ili lampa, ali hladno neonsko svetlo odavalo je ono što su se ljubazni prodavci vešto trudili da sakriju. Drugačije osvetljena, drugačije osmišljena na centru prostora stajala je kasa, konačni cilj i smisao ovog mesta. Zastao sam i pogledao oko sebe, priznajem, naivno očekujući da ću ovde pronaći nešto što mi je potrebno...
Ovoga puta sam u snu bio kupac.
Halo Bing? Kako je bratić? Pačao se u politiku pa sada nedužan robija? Šta ćeš, dečko nema stila. Stvar odgoja, uostalom.
Znam, obećao sam da neću. Znam, ne treba to da radim. Sve znam. Pa ipak, već dugo apstiniram od pisanja jer me svaka tema kad tad i kako tako odvede ka politici...
E moj Bing...
Halo Bing, kako je bratić? Opet je u zatvoru? Ma šta kažeš... Verovao pogrešnim ljudima? Pa dobro, to ni iskusni poput nas ne primete uvek.
Dobri moj Bing... Ljudi su čudo. Ponekad ti se prikazuju kakvi nisu pa te to zavara i završiš sa problemom od hiljadu kilograma. Još je gore kada ti se prikažu onakvima kakvi jesu pa ti odabereš da to ne vidiš...
Šest i petnaest ujutru. Piskavi zvuk alarma kineskog sata prelama zimsku noć dok se njegova draga žena sprema da krene na posao. Pravi se da ne čuje ništa, da još uvek spava, ne bi li izbegao njen prezrivi pogled. Tog pogleda odavno nema. U početku ga je gledala sažaljivo, potom prezrivo, a od skoro kao da se navikla na taj prizor pa jedva primećuje tu grudvu ništavila ispod ćebeta. Čak i tada, kada ga okrzne pogledom, ne obraća pažnju naviknuta na taj prizor kao na ružan komad nameštaja dobijen na poklon koji ne može ni da uklopi ni da izbaci napolje. Još malo pa će deca otići u školu, tada će konačno moći da ustane iz kreveta...
Mnogo je dobro kada si sjeban. Da se razumemo odmah, nisam od onih koji se lože na patnju niti sam u nekom mazohističkom fazonu, ali da je dobro kada si sjeban – dobro je. Niko te ne cima, niko te ne dira, niko te ne pita zašto večeras ne piješ, niko te ne pita zašto večeras toliko piješ, niko se ne čudi kada ti se ne ide u grad, još manje ako usred zezanja samo ustaneš i odeš, niti ti traže objašnjenje. Nema isleđivanja tipa „zašto si nervozan?“, nema glupog „kako si“, nema ispraznih pametovanja na račun tvojih životnih odluka. Od svega toga te abolira činjenica da si sjeban. Dan posle masnog laganja neke seke ne moraš da se lomataš sa izgovorima.
Gospodin akademski neurostenik, i njegova voljena neuro stenica, otupela od doživotnog parazitiranja na talasima njegovih dostignuća. Uvek je tako, postoji neka čudna simbioza u kojoj i domaćin profitira od svog parazita (mada se tu ne zna ko je ko kome) jer on iz depresije u koju ga uvlači njegova draga, energetski vampir i evolucijsko nedonošče, crpe inspiraciju, komercijalizuje sopstvenu bedu i kiti se suvim lovorovim vencem. Ona ga nikada neće razumeti, ali ga neće ni prozreti. On njoj prašta sve, njegova starleta sa kalifornijskih plaža je predmet zavisti svih onih koji je nisu imali, a takvih je još uvek mnogo. Ona je njegova karta u muško stado, propusnica za klub alfa mužjaka. Ona je kao nacrtana. Kroz život je imala sve, doduše ne odjednom, ali ipak, novac, izgled, provod... Jedino nije imala poštovanje, status. Sada sedi kraj njega ubeđena da će koje zrno pasti i do nje. A ljubav? Šta ljubav?
Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si...
Svi mi igramo svoju partiju pokera zvanu život. Nekada dobijemo dobre karte, nekada ne, deljenja se nižu, neka dobijamo, neka gubimo. Sve je to normalno. Trik je u tome da čovek zna koje deljenje je vredno igranja a kada treba da se baci u špil. Jednostavno zar ne? Teoretski da, ali u praksi to nije lako proceniti. Drugi igrači imaju ledene face koje je nemoguće pročitati, nekada precenimo karte koje držimo u rukama, naiđe neko ko blefira, neko namešta karte... bude tu svega. Svako ko se ikada kockao će vam reći dve stvari. Prva je da ne kune majka što se kockao nego što se vadio a druga da je u konačnom skoru pozitivna nula maksimum kom čovek može da se nada...
Nemam smisla za naslove. Jednostavno nemam. Neće i kraj. Zato sam ovaj pozajmio od mog omiljenog muzičara/filozofa. Neću vam reći koji je, potražite sami. Naslovi nisu jedina tačka u kojoj umire svaka nada u moj eventualni talenat. Tu je i poezija. Nisam sposoban da napišem stih a sada bi mi baš to prijalo. Neko to ima u sebi a neko ne. Dobro, za naslove još mogu da se provučem, za poeziju ne. Tu bato nema foliranja. A tako mi se piše pesma. Bila bi to sjajna polubalada.Balada u muzičkom, ne književnom smislu mada bi tekst mogao da bude lirsko-epski, da ima neku radnju i to sve...
Sve u prirodi ima svoje vreme. Naravno, te stvari nisu vezane za kalendar, to je ljudska izmišljotina, priroda sa tim nema nikave veze. Zato svaki voćar čeka tačno određeno vreme da ubere plodove svog rada. Kiše i suše, grad ili neka druga nepogoda, prosečne temperature, vlažnost zemljišta i niz drugih faktora utiču na stanje ploda i proces zrenja. Poenta je u sledećem: svaka voćka ima tačan trenutak kada je treba ubrati. Ukoliko je čovek ubere prerano biće nezrela i praktično nejestiva. Zelena, narodski rečeno. Prerano ubrana voćka može da izazove probleme u želucu, nemir i preznojavanje, neku vrstu trovanja.
Noć je mirisala na leto, na ustajali vazduh, na more parfema pomešanih sa okeanom znoja, na kišu koja će doći. Možda je bilo vedro, možda i ne, ko će to znati u ovom balkanskom sanatorijumu kada je mesec mlad a nebo se ne vidi od neonskih monstruma. Možda je bilo i nekog elektriciteta u vazduhu, možda je to taj razlog. Možda je u pitanju neka kosmička pravda jača od naših namera i htenja. Možda je pravo objašnjenje nešto prizemnije...
Nemoć je verovatno najgore osećanje koje postoji i jadan je onaj koji je proklet uvidom u ono što se oko njega dešava a opet nemoćan da učini ono što je najoportunije pa makar i ne bilo najpametnije. Zadrška ne traje dugo, možda sekund ili dva, no u tom trenu misli se roje brže, savest radi jače, razum preuzima kontrolu... Odlazi spontanost. Nakon zadrške slede brojna objašnjenja, neka dobra neka baš i ne, ali ne menja to ništa. Trenutak se više nikada neće vratiti, raspored zvezda nad neonom neće biti isti bar još nekoliko stotina godina, razdvojiće se paralelni svetovi po ko zna koji put...
To je i dalje tvoja soba, tvoj komad sveta izolovan od svega i svih. Na stolu je tvoja piksla, u njoj tvoja cigareta. U tvojoj šolji drema prohladna kafa. Gledaš i tačku u koju si godinama gledao raspredajući razne niti koje su se ispreplitale po tvom životu. A opet, osećaš se kao stranac, u sobi i donekle u životu. Kao da si otišao na duži godišnji odmor i vrativši se zatekao haos i javašluk na sve strane. Ko god da je bio na zameni sve ovo vreme nije uradio Bog zna kakav posao. Previše krajeva koji ne vode nikuda, nema ni onog minimalnog reda koji voliš, o sitnim ekscentričnostima da ne pričam. Išao si negde, ispraćaj je bio teatralan, najavljivao si to kao put na Tibet, potragu za sobom samim...
Jesenje jutro, kiša koja dobuje u d-molu već nekoliko dana, sada se to već čini kao čitava večnost. Vreme se promenilo. Nije bilo pljuska, nije bilo grmljavine, ni jedna munja nije zaparala nebo... Ništa. Samo je odjednom zahladnelo, počela je da pada kiša, durska skala se pretvorila u molsku i eto. Prosto je neverovatno da je pre samo nekoliko dana bilo sunčano. Dvadeset i neki stepen. Majca. Naočare za sunce. Mi, braća i sestre po meteropatiji, smo se nadali Miholjskom letu, prognoze su ga najavljivale, mi smo ga priželjkivali, nije se dogodilo. Oni drugi koji (verovali ili ne) vole kišu i jesen su pobedili. Izgleda da je njihova želja bila jača...
Voda je najmoćnija prirodna sila. Ne samo zbog cunamija ili monsunskih kiša, niti zbog velikih promena koje dolaze usled kretanja vode, pa čak ni zbog grandiozih bura koje su retki preživeli u krhkim jedrenjacima negde u Pacifiku ili oko Rta Dobre nade. Voda je najmoćnija jer uvek pronađe svoj put. Nema razorno dejstvo vatre, nema postojanost zemlje, retko kada ima udarnu silu vazduha... Samo strpljenje. Velike reke kojima se divimo su nekada bile kapljice koje su vekovima dubile svoj put kroz granitne ploče, kada zamišljamo more prva asoijacija je mir, staloženi ritam večnosti. Ako je sve ovo tačno postavlja je samo jedno pitanje: Koja je voda najmoćnija?
Stajala je pred ogledalom gola zgađena onim što vidi. Rukama je pokušala da obriše nevidljive masnice dok ju je odraz gledao sa podignutom desnom obrvom. Preteći pogled se pretvorio u reči, one reči kojih se plašila.
- Gde je sada tvoj vitez? Čekala si ga, dvadeset godina mu je trebalo da se pojavi, dve decenije tvojih muka. I kada je konačno našao za shodno da te sretne ništa nije shvatio. Sve tvoje pozive u pomoć je shvatao kao hirove. Tanak mu je bio oklop. I za ovo je kriv..
U ono vreme kad se Turci svadiše sa carom oko nekakijeh buruntija pa pritisnuše Beč i zavlada kuga dođe k meni u vodenicu nekav čoek. Čoek ko čoek, ni mršav ni debeo, ni krupan ni sitan nego onako nekako običan. Ja sam u to vreme u vodenici često noćivao ne obazirući se na babske priče kako je to đavolje mesto te sam im sve govorio kako je Sveti Savo baš u ovoj vodenici tukao Đavola dva puta. Jednom imaše Savo kratku batinu a Đavo dugu pa kad Đavo ne mogaše da zama'ne od točka i kola vodeničnog Sveti Savo udri po njemu. Prevari se Đavo pa reče Savi da zamene batine a Savo pristade...
On:
Nedelja je i inače šugav dan. Naročito ako prethodne večeri nije bilo akcije. Jebiga. Nije htelo. Šljapkao sam svojim velikim stopalima po hladnim pločicama, češući se po međunožju, sa sve pljugom koju sam maločas ogorčen dohvatio sa noćnog ormarića...
On:
Raspadao sam se kao grudva u mikrotalasnoj dišući joj zavrat. Ponovo sam čovek! Nataša je znala kako da me zadovolji ali nisam više bio lud za njom. Od kad smo raskinuli, što je cirka par meseci, koristi me za seks. Ne volim kad žene to rade tako napadno kao ona. Čeka dok ne nađe novu granu za koju će da se uhvati, a na mojoj se lagano klima. Još me je ujela za usnu i sa kesom leda na njoj pratim je do vrata. Agresivna je. Zato što zna kako sa mnom...
Mozda je to potpuno šašavo ali ja se ipak zanosim mišlju da neverovatno bogata zbirka moje dosade, svi promašeni časovi i sve izgubljeno vreme utrošeno na pridržavanje neke bandere ledjima, dugogodišnje odlaganje da bilo šta preduzmem, bedno tavorenje sa lovom od koje ne moze da se živi, a koja vam ne dozvoljava ni da umrete od gladi - zanosim se bledom nadom da sve te stvari, sve te godine, meseci, dani i potroseni casovi nečemu vode i da bi ih mozda iskupila neka knjiga, pretvorivši ih jednim potezom madjioničarskog štapica u smisao.
Kapor, Foliranti
"Ako kročiš u čivutski vrt na sedmo koleno čini će pasti..."
Ne znam da li sam sedmo koleno nekom grešniku koji je zabasao u taj vrt opčinjen platanima koji su tamo rasli. Možda ga je obuzela krupnooka lepojka koja je u hladu tih platana čitala knjigu, verovatno neki sentimentalistički roman ili kakvu zbirku pesama. Možda je samo hteo da ukrade voćku sa najlepšeg drveta u sokaku. Možda ga je mamilo zabranjeno voće, ono pravo sa drveta ili devojka kojoj niko nije smeo da priđe, sasvim je svejedno...
Life can be strange. For a while it looks like everything is going your way, then you wake up and find out: You have lived a dream. It gets worse. It wasn’t even a good dream. Mediocre at best. It doesn’t have to be a bad thing if you sometimes wish that life is a movie or a novel. It’s not always wrong if you believe that you’re director or narrator. It can be nice, and usually is. But you have to be a damn good one. Otherwise everything comes to collapse. Sweat breaks out, you see the shadows dancing on the wall and you gradually lose control. Demise is near, you know it, you feel it as deep as in your bones...
Nedelja je i inače šugav dan, još ako je čovek mamuran... Probudio sam se sa običajenom mešavinom ukusa u ustima. Bilo je tragova duvana, alkohola i verovatno neke hrane, neka pica uličarka ili tako nešto, a sve skupa je podsećalo na kiselinu iz akumulatora. Zujanje u ušima, bezvolja, pola glavobolje... Sve je bilo na svom mestu. Bilo je čak i viška. Imao sam neke neidentifikovane masnice na nogama, mada se ne sećam da sam bilo šta udarao ni da sam u nešto udarao. Onda je verovatno nešto udarilo u mene. Nisam se sećao ni bola no to nije čudno. Ljudi ionako piju da ne osete bol...
Primetivši da su sve manje i manje šanse da uradim nešto sa svojim životom, nešto gotivno to jest, rešio sam da osnujem stranku. Šta drugo čoveku preostaje kada propadne na svim ostalim poljima?
Najpre, treba mi naziv. Recimo Anahronističko Ideološki Dominantna Stranka. Ili kraće AIDS. Ima lepu i prepoznatljivu skraćenicu koja se lako pamti, a pomalo uteruje i strah u kosti. Dublje značenje bi bilo da nam neko u trenutku nepažnje (recimo jer je pijan) da glas i posle ne može da nas se otarasi do kraja života...
Nikada nisam mogao da se pohvalim dobrim pamćenjem. Štaviše, pamtio sam i primećivao sitnice na koje niko normalan ne bi obratio pažnju, a zaboravljao rođendane, godišnjice... To malo pamćenja što imam je stara video kaseta sa previše crnih rupa, često krpljena selotejpom u pokušaju da se sačuva drag film, sa isečenim delovima i prekasno nastavljenim snimanjem nakon reklama. Teško je shvatiti radnju tog filma koji ponekad pompezno nazivam životom, ne samo zbog labave kompozicije i preskočenih pravila dramske radnje, ne... Prečesti kratki rezovi, neočekivano švenkovanje nevažnih epizodista, opšti haos u fabularnoj liniji...
Na prostranoj livadi na obodu grada čuje se karnevalska muzika. Tu su prodavci šećerne vune, kokica i drugih grickalica, užurbani radnici trče između menadžerije i glavne šatre, artisti se pripremaju u svojim kabinama, bliži se trenutak kada će početi velika predstava. Elektricitet je u vazduhu, oblaci se roje, oseća se vlaga. Gazda cirkusa gleda u životinje koje su nisko oborile repove.
- Biće kiše noćas. Majku mu, gde baš sada...
Nebeski slikar je sinoć bio trapav. Gonjem nekim demonom ili, možda, inspiracijom prolio je srebrov nitrat po svom omiljenom platnu pa su se bezoblične mrlje prolile. Pokušavao je da u najvećoj vidi centar, da pronađe neki oblik kojim bi obuhvatio slučajnost, uzalud postavljao palac pored platna... Konačno je seo u ćošak deprimiran jer je doživeo najveći neuspeh - nikako nije mogao svom delu da udahne smisao. A onda... Onda je svetlost neona počela da igra svoju igru sa senkama, displeji mobilnih telefona, svetleće reklame, bandere, farovi, semafori, sve to skupa je slalo nepovezane zrake koji su se prelamali srebrnom nezogodom...
Na obuci su nam ponavljali da će samo jedan od nas stići na cilj. Samo jedan od nas će imati priliku da učini nešto sa sobom. Svakoga jutra je nas četrdeset hiljada pozdravljalo zastavu, radilo vežbe, proučavalo put kojim ćemo se kretati, privikavalo na teške uslove u raznim simulatorima. Svako od nas je maštao da će biti baš taj jedan koji će uspeti. Naš čas se bližio. Možete se ljutiti na instruktore, ali oni to rade za vaše dobro. Često su nam to govorili. Nismo ih shvatali preozbiljno, makar ne na početku. Ako osetite da ne možete dalje prevladajte sujetu i sklonite se sa strane da ne ometate druge...
Noc se srebrila kao deverika u mrezi njene kose...
Ta me recenica proganja godinama. Balaseviceva je, ako se neko pita. Gle cuda!!!
Za razliku od pomenutog panonskog mornara ne razumem se u vrste riba, ne razliikujem smudja od grgeca...
Ima nešto u čoveku... Ne! Stani! Glupa rečenica. U čoveku ima svačega te je glupo počinjati išta uopštenim opservacijama tipa "sve je to život" ili "pa dobro, makar se nije mučio". Strogo konkretno! Dakle, gurati prste u živu, još nezaraslu ranu jeste glupo. Ljudski je, ali je glupo. Ili glupo je, ali je ljudski? Na to se čovek navikava već u pubertetu kada se pred važnu žurku pojavi famozna bubuljica na čelu koja još nije, kako se to obično kaže, zrela, ali ti prosto moraš da probaš da je iscediš. Kasnije kroz život pokušavaš da nešto preciznije odmeriš tajming ceđenja mada s vremena na vreme neumitno završiš sa krastom posred čela, zdravoj logici uprkos...
Zamisli samo...
Da reč ima onu snagu koju joj pridaješ
Da čovek može sve što misli da može
Da je život ono što misliš da jeste...
Kada dan počne isto onako kako se prethodni završio, kada gorući bol prodire, a topla lepljiva krv ti curi niz šake kojima bezuspešno pokušavaš da zaustaviš neminovno oticanje života, kada ti slike igraju pred očima, kada te žiletne uspomene seku, kada te svaka od njih ništi, kada u svakom trenuku osećaš da te je sve manje, da si majušan, nemoćan, slab, potrošen...
Čemu sada sećanje na dane moći i snage? Čemu ponižavanje buduće lešine nasumično odabranim slikama za posmrtni govor? Čemu veličanje pada i slavljenje poraza?
Sledeći zvezdano nebo nada mnom obreo sam se u šumi. Bremenite jesenje krošnje zakloniše zvezde u trenu, tmina obgrli sve do čega je pogled dopirao i pomislih da sam izgubljen. Srećom, Kant je ostavio dve mape do Boga, do prvog uzroka i poslednjeg razloga u kome se sve zamislivo prepliće i preseca, pa sam se okrenuo onome u meni. Negde će me već odvesti, pomislih. Ionako je poenta u kretanju pre nego u bilo čemu drugom. Desna je noga pratila levu neko vreme sve dok nisam stigao na proplanak usred šume preliven mesečinom. Čula se neka buljina kao da je htela da upozori na moj dolazak...
Prolazeci, moja simpatija me je popisala pogledom kao mrava slucajno naislog na mlaz sa mirisom govedje supe, kako kažu doce kad si zdrav, u mom slucaju, presne ribe na gomili djubreta. Pogledao sam je upravo tako, kao mlado govece praveci se da ne shvatam koliko sam patetican u svojoj izandjaloj duhovitosti, i po stoti put pokajao sto nisam neki pesnik, gankster ili ocevidac zlocina. Neki poeta, u svakom slucaju, vec obican cinovnik sa platom manjom od cene njenih cenjenih cipela (tasna koja se slaze ne ulazi u cenu)...
Sama sam sebi kriva. Ne, zaista. Niko me nije terao da budem radije misleća nego noseća, niko me nije štapom terao u biblioteku gde se osećam komfornije nego u nekom megamerketu ili tržnom centru. Mogla sam lepo da šetam pudlu u hiljadu boja po nekom pozerištu savršeno srećna što je sa mnom deo NJega. Platinasti deo njega. Jeste, pogodili ste, American express. Bez limita. I kartica i ja, naravno. I Bog da me vidi...