U ono vreme kad se Turci svadiše sa carom oko nekakijeh buruntija pa pritisnuše Beč i zavlada kuga dođe k meni u vodenicu nekav čoek. Čoek ko čoek, ni mršav ni debeo, ni krupan ni sitan nego onako nekako običan. Ja sam u to vreme u vodenici često noćivao ne obazirući se na babske priče kako je to đavolje mesto te sam im sve govorio kako je Sveti Savo baš u ovoj vodenici tukao Đavola dva puta. Jednom imaše Savo kratku batinu a Đavo dugu pa kad Đavo ne mogaše da zama'ne od točka i kola vodeničnog Sveti Savo udri po njemu. Prevari se Đavo pa reče Savi da zamene batine a Savo pristade. Uze on batinu i okrete je po dužini a Đavo ne mogaše da priđe sa onom kratkom pa jopet dobi batine. Od tada je, velim ja babama, ova vodenica mirna jer Đavo tu ne zalazi. Ne beše to njima pravo, još od starih careva i kraljeva našijeh se zna da su vodenice đavolja mesta no opet, ko će Savinoj priči prkositi i tako me ostave na miru. Ponudih ja čoeka da sedne i dadoh mu malo hljeba što se našlo kako dolikuje kada putnik namernik naiđe drumom a posle popismo po neku rakiju da se okrepimo, on od puta a ja od posla. Tad reče on meni kako je čuo za mene i kako ja nisam običan vodeničar. Đe i od koga je to čuo ne reče. Što tako upitah ja a on mi odgovori kako mu rekoše dole u selu da sam ja pismena izučio, pa da sam čak i časlovac počeo učiti. Jeste to tako, rekoh ali polezno je s knjigom vreme trošiti kada u vodenici nema puno posla. Što se to njega tiče, pitah se ja, ali on nastavi dalje. Reče kako su njemu ljudi od knjige jako dragi i kako sa takovima najbolje voli tgovati. Kažem ja njemu da u obližnjem manastiru ima puno pismenijeh kaluđera pa sa njim može bolji posao načiniti ali on odgovori da su kaluđeri drugačiji svet, da sa njima slabo voli da trguje. No hoćeš li ti, pita on mene, da ti život za vijek i vjekov bude na polzu srpskome rodu? Hoću, velim ja. Ko to ne bi šćeo. E, kaže, onda smo se dogovorili. Ti ćeš srblje opismeniti pošto danas u sto sela nema škole. Kako, pitam ja. Lepo kaže, to ću ja da uredim. Ništa se ti ne brini nego samo udari svoj potpis u ovaj tefter i sve će da bude tako kako ti velim. Beše to meni čudno, nisam bio rad kojekave teftere potpisivati ni mur svoj ostavljati. Vidi on da se kolebam pa pita: A što ćeš ti meni dati za to? Mislim se ja neko vreme, šta da mu dadnem kad ništa nemam te se dosetih i ponudim mu vreću brašna što sam spremao za zimu. Dobra je godina, rodilo je Bogu hvala, pa ću dok zahladi jopet ja sebi džak namaći. Ne hte on da pristane. Veli malo mu. Ja više nemam reko, a i mutan mi je taj dogovor. Oklen ću ja znati da je on svoje ispunio? Kao da mi je po pameti preturao pa našao tu misao te reče da on tako trguje od davnina i da još nikada dogovor nije prekršio i da će mi se sve što mi se sve što mu dam vratiti ako on dogovor prekrši. Čudno tu meni nešto. Nije on kao sav svet što je a i neki miris sumpora me opio pa ga više ni ne razumem najbolje šta hoće. Ne znam šta se posle dogodilo. Zaspao sam kao da sam u nesvest pao a kada sam se probudio ni njega ni traga od njega ne bi. Pogledam onaj hljeb, nepojeden. Rakija u vrču kao da se iz njega dugo nije pilo. Ništa mi tu ne bi jasno pa sam posle nastavio živeti kao i do tad. A da li smo se što dogovorili ili nismo niti znam niti pamtim.