Nemam smisla za naslove. Jednostavno nemam. Neće i kraj. Zato sam ovaj pozajmio od mog omiljenog muzičara/filozofa. Neću vam reći koji je, potražite sami. Naslovi nisu jedina tačka u kojoj umire svaka nada u moj eventualni talenat. Tu je i poezija. Nisam sposoban da napišem stih a sada bi mi baš to prijalo. Neko to ima u sebi a neko ne. Dobro, za naslove još mogu da se provučem, za poeziju ne. Tu bato nema foliranja. A tako mi se piše pesma. Bila bi to sjajna polubalada. Balada u muzičkom, ne književnom smislu mada bi tekst mogao da bude lirsko-epski, da ima neku radnju i to sve. Uvod bi bio neko razlaganje molskog akorda sa jakim flendžerom (za neupućene sjajan gitarski efekat), strofa bi imala više akorada (čudna, ali gramatički ispravna množina), takođe bi dominirao flendžer mada bih možda ubacio i neki bluz lik (blues lick) dok bi refren bio satkan od tri rifa, ne više, sa jakom distorzijom. D mol, B dur i neizostavni C dur recimo. D mol jer su molski akordi tužni, D naročito. C dur jer su durski veseli, a C je jedan od najotvoreniijih akorada na gitari. B naravno spaja ta dva. Imala bi dve solaže, jedna bi pratila uvod, jedva naglašena u pozadini dok bi druga trajala makar dva minuta i bila negde pri kraju. Ta druga solaža bi zvučala kao da gitara plače, sušta suprotnost refrenu na prvi pogled mada bi poštovala kontrapunkt.Bila bi, da tako kažem, dvolična. Delimično bi činila vezu sa strofama, delimično sa refrenom, kao da treba da ih pomiri, i njih i one protivrečnosti u nama. Tekst bi bio naravno strofičan. Verovatno slobodni stih, možda sa ponekom sporadičnom rimom. Vezani stih je preveliki zahtev za moje skromne kompetencije i sužava izražajni prostor u stihu koji mi je ionako preuzak. Pravi tekstopisci bi mi zamerili napuštanje katrenskih strofa da ukrštenom rimom (to je ono kada se u strofi od četiri stiha rimuju parni sa parnima i neparni sa neparnima) ali nema veze, ja i nisam pravi tekstopisac. Ne moram da robujem pravilima zanata niti da udovoljavam ukusu esnafa. Naravno gledao bih da uklopim ritam teksta sa muzičkim ritmom, verovatno tako što bi se promene akorada i hvatova dešavale na naglašenim slogovima. Još bih se potrudio da ti iktusi budu sa kratkosilaznim akcentom ako je ikako moguće. Tri strofe su prava mera za tekst. To bi sa dva refrena i dvominutnom solažom dalo pesmu od 6-7 minuta, sve preko toga bi bilo predugo i naporno za slušanje pošto pesme prosečno traju od 3 do 5 minuta. Dakle tri strofe, kao dečiji sastav za pismeni iz srpskog – uvod, razrada, zaključak. Dobro, ne baš tako. Zaključak odnosno poenta bi bila u refrenu. Nešto mudro i duboko a opet dovoljno jako da se brzo pamti. Prva strofa bi bila neki uvod u svet pesme, kao postavljanje situacije. Druga strofa bi produbljivala temu dok bi treća nudila neku vrstu zaključka. Druga strofa bi imala dva, tri stiha više nego prva i treća. Mislim da bi to zvučala jako dobro ili bar jako loše, samo da ne bude osrednje, s tim već ne bih mogao da živim. Jedini je problem što ne umem ni da je napišem ni da je komponujem. Potrebno je da misli poklope, kako je to lepo rekao svesno neimenovani pisac/filozof. I da onaj kome se misli tako poklope to ume i da izvede.